Мушка сениорска репрезентација Србије бележи фасцинантне резултате на великим такмичењима, држећи час о значају тимске игре и заједништва, иако се шах сматра индивидуалним спортом.
Селектор, интермајстор Миодраг Перуновић, заједно са својим тренерским тимом, је створио екипу која је у претходне две године донела много радости својим сународницима, освајањем златне медаље на Европском првенству у Црној Гори и поделом другог места на Олимпијади у Мађарској.
Када је реч о вашем тренерском раду, с ким сарађујете и које методе користите?
– Тренерским радом се бавим више од 20 година, током којих сам тренирао више од 1.000 ученика из 110 земаља света, са свих континената. У том периоду имао сам част да радим са три светска првака, шест вицешампиона света и пет бронзаних на планетарним првенствима. Међу њима су Јована Рапорт-Војиновић и Куви Зоу (обе кадетске првакиње света до 16 година), као и омладински шампион планете до 20 година, Александар Ипатов. Такође, иза мене је више од 40 државних првака, док су многи други постигли значајне успехе на домаћем и међународном нивоу. Своје искуство преносим и нашим репрезентативцима, као и приватним ученицима, међу којима су и познати светски стримери и јутјубери. Кроз године рада, развио сам сопствени систем тренинга. Ако бих укратко објаснио суштину, сматрам да је беспрекорна теоретска припрема кључ успеха. У савременом шаху, због његове све веће дигитализације, млади играчи често бриљирају захваљујући феноменалној меморији и могућности да запамте огроман број варијанти. Поред теоретске снаге, развијање тактичког осећаја и самопоуздање у практичној игри – подједнако је важно, због чега смартам да је улога тренера педагошка у смислу охрабривања, али и сталног разговора са играчима и давања савета. Као тренер, верујем у педагошки приступ, који не само да пружа знање, већ улива и веру у сопствене способности. Без обзира на то да ли радим уживо или онлајн, фокус је увек на личном напретку шахиста и развијању потенцијала до максимума, али сматрам да је од виталног значаја уживо анализирати партије најјачих светских играца, компјутери у том погледу мало могу да пруже.
Како сте дошли на идеју да покренете Јутјуб канал и да ли сте задовољни одзивом гледалаца?
– Јутјуб канал сам покренуо пре пет година како бих своје знање поделио са љубитељима шаха широм света. Одлуку сам донео на инсистирање пријатеља и ученика, укључујући велемајстора Ерика Хансена из Канаде, који је пионир шаховског стриминга. Канал је на енглеском језику и тренутно има 32.000 пратилаца. Циљ ми није био масовна популарност, већ квалитетан садржај намењен играчима рејтинга од 1.500 до 2.400. Посебно ме радују похвале велемајстора и интернационалних мајстора, који кажу да се припремају за партије уз моје видее, као и да то многима помаже у њиховом тренерском раду, са њиховим ђацима.
Репрезентација Србије је постигла најбоље резултате у савременој историји шаха. Да ли сте очекивали овакве успехе?
– Наша репрезентација остварила је историјски успех освајањем Европског првенства, што чак ни југословенски тим у златној ери шаха није успео. Наговештаји успеха постојали су и раније – са тада неприкосновеним Иванишевићем, Перуновићем и још неколицином стандардних репрезентативаца, поделили смо шесто место на Европском првенству у Словенији и освајали висока места на великим такмичењима и чини се да је увек мало недостајало за медаљу. Уз сазревање талената попут Инђића и Ивића, али и долазак натурализованих играча попут Саране и Предкеа, наша екипа је постала непобедива комбинација младости, искуства и шаховске снаге.
Како су изгледале припреме и на шта сте ставили акценат?
– Припреме су се фокусирале на отварања и подизање турнирске форме играча кроз вежбу рачуна. Међутим, мишљења сам да су припреме најважније јер се на њима развијају тимска хемија и заједништво, који су се градили кроз дружење, шетње и спортске активности. Верујем да је ова хармонија у тиму баш била кључна за наш успех.
Како бисте упоредили овај састав са претходним генерацијама?
– Састав репрезентације данас је снажан. У прошлости смо имали велике играче попут Љубојевића, Глигорића, Матановића, Велимировића и Матуловића, па затим следећу генерацију на челу са Игором Миладиновићем, Иванишевићем, Перуновићем, Седлаком и другима, али данашњи тим, уз сјајне индивидуалце, њихову посвећеност и додатну подршку тренерског штаба, уз неизмерну помоћ велемајстора Милоша Перуновића, остварио је оно што нисмо успели у прошлим деценијама.
Колико је било тешко одржати добру атмосферу и фокус на мечеве?
– Захваљујући изузетним момцима и сјајној хемији, атмосфера је била фантастична. Сви играчи су културни, васпитани и тимски настројени, што нам је олакшало заједнички рад и допринело нашим успесима. Било је много јачих тимова од нас по именима и рејтинзима, међутим, сматрам да нису имали оно што је нас красило – заједништво, сјајна атмосфера и хемија у тиму, на којој су нам други завидели
Како сте користили слободне дане између мечева?
– Слободни дани су служили за опуштање, заједничке активности и дружење. Играчи су уживали у шетњама, спорту и пријатељским разговорима, што сигурно додатно доприноси јачању тимског духа.
Можете ли поделити неку анегдоту са шампионата?
– Посебно памтим тренутак када нас је Сарана, члан репрезентације, импресионирао својим вештинама у стоном тенису. Иако смо Ивић, Инђић и ја мислили да смо прилично добри, Сарана нас је потпуно „изубијао“ захваљујући тренинзима током припрема у Русији. Такође, честе су биле и свакодневне консултације са мојим сином Урошем, који је увек имао предлоге о томе ко би од играча требало да игра наредни меч – често сам се чак и слагао са таквим мишљењем.
Каква је будућност српског шаха?
– Српски шах има светлу будућност захваљујући бројним талентима, од којих бих посебно издвојио Веру Вујовић и Новака Думбеловића, али и читаве генерације млађих играча чија имена не бих посебно наводио, да не бих заборавио нечије. Њихов труд и посвећеност обећавају велике успехе у годинама које долазе.
Да ли можете да објасните специфичности „нишке школе шаха“?
– Ниш је, историјски гледано, дао изузетан допринос српском и југословенском шаху. Већ деценијама се поносимо именима попут Игора Миладиновића, Славољуба Марјановића, Мирослава Миљковића, Зорана Илића, Жељка и Сандре Ђукић, и Бранимира и Сузане Максимовић. Нишка традиција наставља се данас кроз млађе играче, као што су интермајстори Вук Ђорђевић, Немања Живковић и Стефан Младеновић. Међутим, верујем да „нишка школа шаха” није посебан стил игре, већ резултат посвећеног рада, талента и љубави према шаху.
