Baš je davno bilo, a to vreme dobro pamti potpisnik ovih redova, kada je iz rodnih Odžaka u Novi Sad došao golobradi, visoki klinac Jovo Stanojević.
Stigao je u lepi grad na levoj obali Dunava kada je završio osmi razred osnovne škole, da nastavi školovanje u Srednjoj saobraćajnoj školi, ali i da razvija košarkaško umeće, odnosno igru za koju je, tvrdili su mnogi (sa i te kakvim pokrićem), imao veliki dar.
U KK Vojvodina je trenirao i ubrzo, iako još praktično dete, počeo da radi i sa seniorima. Iz toga je, u godinama koje su se nizale, izgradio karijeru dostojnu velikog poštovanja, probacujući loptu kroz obruče u Izraelu, Nemačkoj, Poljskoj, Kuvajtu i Turskoj, ostavljajući u tim zemljama, baš kao i u otadžibini, neizbrisiv trag umećem koje je posedovao.
– Potičem iz Odžaka, iz radničke porodice, u kojoj smo, uz oca i majku, bili i mi, deca – sestre Jelena i Gordana i ja – kazao je Jovo. – Sestre su 17, odnosno 19 godina starije od mene, a na svet sam došao 27. septembra 1977. godine. Rodio sam se u Somboru, pošto smo majka i ja bili hitan slučaj, pa se ona nije porodila u samim Odžacima. Pokojni roditelji bili su radnici, običan svet i nisu mi pravili nikakav problem kada sam odlučio da se, u osmom razredu osnovne škole, zbog košarke preselim u Novi Sad. Do tada, obožavao sam sport, oprobao sam se u mnogim njegovim granama, a u to vreme mame i tate nisu mogle da nas uteraju u kuću, jer smo non-stop bili napolju i igrali se. Danas, međutim, roditelji moraju klince da teraju da izađu iz svojih soba i stanova… Igrao sam tada i fudbal, i stoni tenis, i tenis, a karate sam trenirao punih sedam godina i stigao do braon pojasa.
Ni Zvezda ni Partizan
Pošto je nosio dresove i Crvene zvezde i Partizana, interesovalo nas je kojem taboru je Jovo Stanojević naklonjeniji.„Odgovor je prost – ni jednom”, nasmejao se.
„Nikada nisam bio navijač, voleo sam jedino da igram košarku, a klupska opredeljenost nije me interesovala.”
Tada je Stanojević, koji je već bio natprosečno visok, rešio da se posveti košarci.
– Visinu sam „povukao“ od dede i strica, koji su bili ljudi od preko dva metra. Moji kod kuće nisu se isticali posebnom visinom, ali sam taj gen nasledio ja. Uvek sam sam se, dakle, isticao time što sam bio visok, a košarkaški tereni bili su bukvalno na svakom koraku, jer ih je bilo sigurno desetak. Basket se igrao redovno na ulici, baš kao i u školi, u kojoj sam, uz košarkašku, bio član rukometne i odbojkaške ekipe. Nisam nigde organizovano trenirao, iako sam igrao neke utakmice za ekipu Poljostroja iz mog mesta i to na lažnu registraciju. U njoj je stajalo da imam već 23 godine, iako sam, zapravo, bio tek 14-godišnjak. Primetio me je Željko Vučurović, nekadašnji sjajni košarkaš, koji je to rekao pokojnom Bori Ševiću – Teči, koji je došao kod mojih roditelja na razgovor, posle kojeg sam otišao na probu u Partizan. Prošao sam, ali mi je rečeno da sačekam još godinu dana i da ćemo onda da vidimo šta ćemo i kako ćemo dalje. Trenirao sam redovno u Beogradu, a onda je Teča prešao u Vojvodinu i dobio sam poziv iz Novog Sada, pa sam se obreo u crveno-belom dresu.
Zanimalo nas je da li je prelazak iz manje u veću sredinu kod njega izazvao neku vrstu šoka. Jovo Stanojević je objasnio:
– Sve je bilo OK, jer sam želeo da se bavim košarkom. Izabrao sam je, možda je i ona mene, ali je činjenica i to da smo tada na raspolaganju imali različite lopte, a na nama je bilo to da li ćemo da izaberemo onu rukometnu, fudbalsku, odbojkašku ili košarkašku. Nije bilo kompjutera i mobilnih telefona, pa su naši izbori bili usmereni uglavnom na sport. Elem, zajedno sa mnom su u klub stigli i Veselin Petrović, Danijel Pešut i Predrag Kosanović i držali smo se, trenirali i stanovali zajedno. Imao sam u tom trenutku 15 godina i počeli smo u juniorskoj ekipi, a već posle godinu dana bili smo prebačeni da radimo s prvim timom. Pamtim i to da sam prvu utakmicu za seniore, još kao omladinac, odigrao protiv Rume. Ušao sam u igru u poslednjih minut i po, a uspomena na to je ostala živa i danas, jer me nikada u životu nije bio strah kao tada.
Naročiti kraj u Bačkoj
Interesantno je to da je Stanojević iz Odžaka, a da su još neki znameniti košarkaši, poput, recimo, Željka Rebrače (Prigrevica), Nikole Jokića i Dragana Tarlaća (obojica iz Sombora), ponikli u tom delu Bačke.
„Tu su i Šuput i braća Vučurović, da ih ne zaboravimo. Puno je tu ljudi koji su kolonizovani, pa su njihovi preci došli iz Like, Hercegovine, Crne Gore, dakle, potomci su istinskih gorštaka i visokih ljudi. I ja sam, po majci, Ličanin, ona je poreklom iz Glogova, opština Gračac… To je dinarski tip ljudi, koji su, po pravilu, veoma visoki i to je za rezultat imalo to da smo svi iz istog dela Bačke, iz mesta udaljenih samo po nekih tridesetak kilometara.”
Vojvodina je igrala u Drugoj ligi kada su četvorica junoša prešla u prvi tim.
– Među seniore preveo nas je trener Rajko Toroman, da bi ga na klupi nasledio Boško Đokić. Kod njega smo, kako smo stasavali, dobijali sve više minuta na parketu, a četvrtkom smo, na treningu, imali običaj da igramo mlađi protiv starijih. Kako smo, mi mlađi, počinjali da bivamo u egalu s iskusnijima, Vesa Petrović i ja „prekomandovani“ smo u stariji sastav. Među momcima koji su tamo bili, nalazili su se: Zlatko Bolić, Aleksandar Lukić, Ranko Popivoda, Saša Bajović, Dragan Ćeranić, Miodrag Babić, Vojkan Benčić, Mile Marinković i da ne ređam dalje. Vratili smo se u društvo najboljih, za trenera je došao Janko Lukovski, sa njim i njegov sin Dragan, predsednik je postao Vlada Stojanović, vlasnik firme „Panšped“ i počela je jedna lepa priča, u kojoj smo okosnicu tima Vojvodine činili mi, mlađi igrači. Bukvalno smo tokom čitavih utakmica igrali presing i rivali su to teško mogli da prate, pa smo se plasirali u tadašnji Kup „Radivoja Koraća“.
Iako je imala najmlađi tim u evropskoj konkurenciji, Vojvodina je od svih naših ekipa najduže ostala u takmičenjima na Starom kontinentu.
– Pre nas eliminisani su bili i Crvena zvezda i Partizan i igrali smo jako lepo. Dobre partije sam pružao i ja, pa sam, tokom dva naredna leta, igrao za reprezentaciju sveta na znamenitom „Nike hoop sumit“ festivalu u SAD. Dakle, posle sezone u Novom Sadu, u kojoj nam je trener bio Goran Miljković Finac, narednog leta prešao sam u Crvenu zvezdu, u kojoj sam proveo sledeće četiri godine. Prve su u timu bili, između ostalih, Zlatko Bolić, Igor Perović, Dejan Mišković, Nebojša Ilić, Aleksandar Trifunović i Mirko Pavlović, a tokom druge stigli su iz BFC-a iz Beočina Topalović, Topić, Kuzmanović, kao i Benčić i postali smo prvaci države. Ujedno, to je bio i moj prvi veliki trofej. Posle bombardovanja Srbije, 1999. godine, otišao sam u Izrael i postao član Makabi Ranane. Posle godinu dana vratio sam se u Srbiju, ali u Partizan, čiji trener je bio Duško Vujošević, s kojim sam postao šampion i proglašen sam za najboljeg igrača domaćeg prvenstva.
Alba zauzima posebno mesto
O tome da li mu je neki od klubova za koje je igrao posebno prirastao za srce, Stanojević je u prvi plan stavio berlinsku Albu:
„Dvojica starijih sinova, Filip i Aleksa, rodili su mi se dok sam nosio dres Albe, tako da mi je boravak u Berlinu ostao u lepoj uspomeni. Uz to, odgovarao mi način života u Nemačkoj i, eto, Albu bih posebno izdvojio. Naravno, svaki klub čiji sam član bio ostavio je nešto posebno u moj sećanju, iako sam u te sredine odlazio jedino sa željom da igram što bolje i doprinosim uspesima tih ekipa.”
Dobre igre u crno-belom dresu, kao i u Kupu evropskih šampiona, u kojem je igrao i sa Zvezdom i Makabijem, donele su Stanojeviću angažman u jednom od najboljih nemačkih klubova, Albi iz Berlina.
– U toj sredini proveo sam pune četiri godine, da bih potom nastupao za poljski Prokom, takođe ondašnjem evroligašu, a posle toga su sledili angažmani u turskom Bešiktašu, odnosno ukrajinskom Kijevu. Sa Albom sam osvojio jedno prvenstvo i dva Kupa Nemačke i bio sam u dva navrata proglašavan za najkorisnijeg igrača te zemlje, uz tri učešća u ol-star utakmici. I u Poljskoj sam osvojio titulu i nacionalni kup. Vratio sam se 2009. godine u redove Vojvodine Srbijagas, da bih se ponovo otisnuo u inostranstvo, u turski Kepez, a potom sam kraće vreme nosio i dres Al Kuvajta. U junu 2010. godine sam postao član turske Pinar Karšijake, potom i kluba iz Ankare, u kojem sam, 2013, u 36. godini i završio karijeru.
Ipak, sve titule koje je osvajao i MVP priznanja nisu omogućila našem sagovorniku da postane standardni reprezentativac Jugoslavije, Srbije i Crne Gore, odnosno Srbije.
– S Partizanom sam proglašen za MVP igrača u našoj grupi u Kupu šampiona, uz to sam bio i najbolji strelac i skakač ekipe, ali sve to nije mi omogućilo da obučem dres državnog tima. Istina je da je u to vreme na poziciji centara konkurencija bila više nego jaka, jer su oslonce ekipe predstavljali Dejan Tomašević, Željko Rebrača, Predrag Drobnjak, Dejan Koturović i da ne ređam više. Duga je to priča, ne bih ovog puta o tome, ali je činjenica da selektori na mene nisu računali. Uzalud su bili i uspesi s mlađom selekcijom do 22 godine, s kojom sam osvojio evropsko zlato 1998, pa trijumf na Univerzijadi u Pekingu 2001. godine, bronze na EP 1996, Svetskom prvenstvu u Australiji 1997, kao ni treće mesto osvojeno na Mediteranskim igrama 1997. godine. Ipak, drago mi je zlato iz Pekinga, jer smo u finalu savladali Kinu sa sve Jao Mingom u postavi. Utakmici je prisustvovao čitav politički vrh NR Kine, koji je, na poluvremenu i pri našem vođstvu od preko 20 poena razlike, počeo da napušta VIP ložu u hali.
Zbog nemogućnosti da obuče dres najdražih boja, Stanojević je, kako sam kaže, i otišao iz Partizana.
– Svakom sportisti je san da zaigra za svoju zemlju, to mi se nije ispunilo, iako sam nastupao u nekim „prozorima“ i prijateljskim susretima. Tada mi je stigao poziv iz Albe i rešio sam da odem. Uz to, nije postojalo ništa što sam mogao da promenim, jer bio sam najbolji u mnogim kategorijama, ali nije vredelo. Svake godine bio sam na širem spisku, ali se među 12 odabranih nikada nisam našao.
Ali…
– Nisam nikada razmišljao o tome šta bih posebno izdvojio kao najveći uspeh u sportskoj karijeri… Mojih petoro dece su nešto najvrednije što sam stvorio i ostvario u životu, ništa od ostalih stvari s tim ne može da se meri!
Uz sve ono što ga je život naučio, kao i uz put kojim je koračao na košarkaškoj sceni, interesovalo nas je da li bi Jovo, s ovom pameću, nešto promenio.
– Ne, sigurno bih išao istim putem. Bez razmišljanja!
Rekosmo, otac je, iz dva braka, petoro dece – četvorice sinova i ćerke.
– Najstariji je Filip, koji će uskoro da napuni 23 godine, koji je ranije igrao košarku, ali je rešio da prekine karijeru. Aleksa (19) je aktivan, član je prvog tima FMP-a iz Železnika i baš je dobar. Vuk sada ima šest, a Vid četiri godine, dok je najmlađa Jovana, koja j napunila tri meseca. Prvu dvojicu sinova dobio sam s prvom, a ostalo troje dece s drugom suprugom. Ne opeterećujem nikoga od dece nekim zahtevima, već želim da se bave onim za šta se sami odluče, a ja sam tu da im pomognem onoliko koliko mogu. Sport je postao ekstremno naporan u ovo vreme, pravo je gladijatorstvo i želim im da novac zarađuju na mnogo lakši način, nego što je, recimo, bavljenje košarkom. To što sam bio istaknuti igrač, u većini slučajeva, za njih može da bude veliki problem, a ja to ne želim – zaključio je Jovo Stanojević, koji je već četvrt veka vlasnik poznatog novosadskog kafića i koji se u životu udaljio od praćenja vrhunskog sporta.
Aleksandar Predojević
