Америчка скијашица Линдзи Вон подвргнута је и четвртој операцији ноге у италијанском Тревизу након стравичног пада током спуста на Зимским олимпијским играма у Милану и Кортини.
Чувена скијашица је на ЗОИ дошла с покиданим лигаментом, али одлучна да се такмичи.
Огласила се на инстаграм профилу након четврте интевенције:
„Операција је данас прошла одлично! Срећом, коначно ћу моћи да се вратим у САД. Када се вратим, поделићу са вама више информација и новости о својој повреди… Али до тада, док овде лежим у кревету и размишљам, имам неколико мисли које бих желела да поделим.
Прочитала сам много порука и коментара у којима људи пишу да их је оно што ми се догодило растужило. Молим вас, немојте бити тужни. Емпатију, љубав и подршку прихватам отвореног срца, али не и тугу или сажаљење. Волела бих да вам ово, уместо тога, да снагу да наставите да се борите, јер то је оно што ја радим и што ћу наставити да радим. Увек.
Када се осврнем на свој пад, нисам стајала на старту несвесна могућих последица. Знала сам шта радим. Одлучила сам да ризикујем. Сваки скијаш на том старту преузео је исти ризик. Јер чак и ако сте најјача особа на свету, планина увек држи карте у својим рукама.
Била сам спремна да ризикујем, да гурам даље и да се жртвујем за нешто за шта сам знала да сам апсолутно способна да урадим.
Увек ћу радије ризиковати пад и дати све од себе, него да не скијам до свог максимума и да касније живим са кајањем. Никада не желим да пређем циљну линију и кажем – Шта би било кад би било – И, да будем потпуно искрена, у том тренутку била сам физички јача него много пута раније.
Сигурно јача него када сам 2019. завршила каријеру и освојила бронзану медаљу на Светском првенству. А ментално… ментално сам била савршена.
Бистра, фокусирана, гладна успеха, агресивна, а истовремено потпуно смирена… баш онако како сам вежбала претходних месеци, када сам била на победничком постољу у сваком спусту ове сезоне.
Две победе и водећа позиција у поретку… све је то био тест који ме је припремао за Олимпијске игре. Ментално, била сам спремнија него икада у животу.
Али само зато што сам била спремна, то ми ништа није гарантовало. У животу ништа није загарантовано. То је коцка јурења снова — можеш да паднеш, али ако не покушаш, никада нећеш знати.
Зато вас молим, немојте бити тужни. Ова вожња је вредела тог пада. Када ноћу затворим очи, немам кајања и моја љубав према скијању остаје иста. И даље се радујем тренутку када ћу поново стајати на врху планине. И хоћу.“
Извор : Дневник
