Није много оних који се одлуче на корак попут његовог.
Да устаљену рутину и свакодневицу замене ризиком и потпуно новим амбијентом. Није много оних који то ураде и успеју. Још је мање оних који после свега тога буду срећни, дођу до самог врха и осећају се испуњено. Све то пошло је за руком Александру Комарову, Русу који је само обрнуо заставу и већ неко време се под српском тробојком такмичи на планетарним и континенталним смотрама. Из највеће земље на свету, до Србије и Крагујевца водила га је љубав.
Његова Невена највећа му је подршка у животу, а са бившом репрезентативком Србије у рвању лако је пронашао заједнички језик и сада, може слободно да се каже, сањају заједнички сан.
За Комарова се после златне медаље на Светском првенству у Загребу признања само нижу. Изабран је за најбољег према критеријуму Светске рвачке федерације, уследило је и „Дневниково“ признање за спортисту године, као члана зрењанинског „Пролетера“, да би шлаг на торти био и то што је Олимпијски комитет Србије препознао да од њега ове године бољег нема.
Све то биће му додатни подстрек да, како је подвукао у разговору за наш лист, 2028. године у Лос Анђелесу буде на врхунцу. Олимпијске игре сан су сваког спортисте, према чему се не разликује ни 26-годишњи Рус, рођен у Санкт Петерсбургу. Под заставом Србије такмичи се од 2024. године и већ је и те како упознат са овдашњом културом.
Међутим, не заборавља како је то све изгледало када је правио прве кораке у ономе у чему ће бити без премца на планетарном нивоу.
– Почео сам да се бавим рвањем захваљујући својој породици, јер су мој отац и старији брат већ били рвачи и представљали су ми велики узор од најранијег детињства. Често сам их гледао како тренирају, слушао њихове приче о такмичењима, тренинзима и дружењу у клубу, и природно је било да и ја пожелим да кренем њиховим путем. Први пут сам са њима отишао у салу, више из радозналости него са неком посебном намером, али сам се врло брзо заљубио у овај спорт. Већ од пете године почео сам активно да тренирам рвање и оно је постало важан део мог свакодневног живота. Посебно ми је остало у сећању дружење са осталом децом, заједнички тренуци смеха, подршке и пријатељства која су се стварала кроз спорт – поручио је Комаров.
ЕП за кадете 2015. све променило
На почетку кроз игру и дружење, а онда… Када су први велики успеси почели да се нижу, било је јасно – Александар је створен за велика дела и само је било питање времена када ће све кренути још боље.
– Први пут када сам освојио медаљу на Европском првенству за кадете. Тада сам осетио шта заиста могу да урадим, да могу да будем најбољи. Било је то 2015. године у Суботици. После тога, све се дешавало и брзо и постепено и сада сам ту где јесам. На месту на ком желим и да останем.
Пут сваког борца и спортисте уопштено испуњен је великим изазовима. Комаров је на њих наилазио, али га нису поколебали да дође до светског врха. Због тога и може да се назове најбољим међу најбољима.
– Никад нисам сумњао у себе. Сваки дан тренирам и знам шта је тежак рад, да ће све то увек да се врати кроз резултат. Најтеже ми је било када сам долазио за Србију из Русије. Било је тада много питања, да ли уопште могу да пређем. Неко време нисам ништа радио, али је подршка породице била веома битна.
О Србији само најлепше мисли. Постала је за њега други и нови дом. Место на којем се пронашао и заокружио живот, али и каријеру. Бар за сада.
– Веома волим климу и природу која ме овде окружује, јер ми пружају осећај смирености и равнотеже који ми је изузетно важан у свакодневном животу. Одувек сам био породичан човек и највише ми значи када могу да проводим квалитетно време са својим најближима, у мирном окружењу без превелике буке и стреса. Управо тај спокој и једноставан начин живота ме јако привлаче и чине да се овде осећам пријатно и задовољно. Научио сам да живим на потпуно другачији начин него раније, скоро скроз супротно од онога на шта сам био навикнут. Сада сам у Зрењанину, који је мањи град и нема толику гужву, журбу и пренатрпаност као велики градови. Све ми је надохват руке – од продавница и паркова до места за шетњу и одмор – и цео начин живота је знатно једноставнији и опуштенији. Ово је сасвим друга прича, која ми много више прија.
Постао је светски првак и сада га чека највећи циљ. До тога има још три године и спреман је да стрпљиво ради, како би се што боље припремио за њега.
– Сада опет све изнова. Следе европска и светска првенства, али је најважније да се спремим за Лос Анђелес, да уз Божију помоћ дођем до медаље и да обрадујем Србију – закључио је Александар Комаров новогодишњи разговор за „Дневник“.
Србија ме лепо прихватила
Светско злато у Загребу и бронза на Европском првенству у 2025. години значили су само једно – Комаров је класа за себе.
– Како је година почела и кроз све оно што се дешавало током њеног трајања, искрено нисам веровао да ће се на крају завршити на овако леп и позитиван начин. Било је тренутака неизвесности, прилагођавања и разних изазова. Међутим, временом се ситуација мењала набоље и ствари су се полако слагале на своје место. Посебно ми је остало у срцу то колико су ме људи у Србији лепо прихватили. Од самог почетка сам осећао топлину, разумевање и искрену подршку, што ми је много значило и дало додатну снагу. Нисам очекивао да ћу наићи на толико доброте, отворености и спремности да ми помогну и буду уз мене. Тај осећај прихваћености ми је донео мир и сигурност, због чега данас имам само лепе емоције и успомене везане за тај период. Сада, када се осврнем на све што се десило, трудим се да уживам у сваком тренутку.
Извор: Дневник
