Баш је давно било, а то време добро памти потписник ових редова, када је из родних Оџака у Нови Сад дошао голобради, високи клинац Јово Станојевић.
Стигао је у лепи град на левој обали Дунава када је завршио осми разред основне школе, да настави школовање у Средњој саобраћајној школи, али и да развија кошаркашко умеће, односно игру за коју је, тврдили су многи (са и те каквим покрићем), имао велики дар.
У КК Војводина је тренирао и убрзо, иако још практично дете, почео да ради и са сениорима. Из тога је, у годинама које су се низале, изградио каријеру достојну великог поштовања, пробацујући лопту кроз обруче у Израелу, Немачкој, Пољској, Кувајту и Турској, остављајући у тим земљама, баш као и у отаџибини, неизбрисив траг умећем које је поседовао.
– Потичем из Оџака, из радничке породице, у којој смо, уз оца и мајку, били и ми, деца – сестре Јелена и Гордана и ја – казао је Јово. – Сестре су 17, односно 19 година старије од мене, а на свет сам дошао 27. септембра 1977. године. Родио сам се у Сомбору, пошто смо мајка и ја били хитан случај, па се она није породила у самим Оџацима. Покојни родитељи били су радници, обичан свет и нису ми правили никакав проблем када сам одлучио да се, у осмом разреду основне школе, због кошарке преселим у Нови Сад. До тада, обожавао сам спорт, опробао сам се у многим његовим гранама, а у то време маме и тате нису могле да нас утерају у кућу, јер смо нон-стоп били напољу и играли се. Данас, међутим, родитељи морају клинце да терају да изађу из својих соба и станова… Играо сам тада и фудбал, и стони тенис, и тенис, а карате сам тренирао пуних седам година и стигао до браон појаса.
Ни Звезда ни Партизан
Пошто је носио дресове и Црвене звезде и Партизана, интересовало нас је којем табору је Јово Станојевић наклоњенији.„Одговор је прост – ни једном”, насмејао се.
„Никада нисам био навијач, волео сам једино да играм кошарку, а клупска опредељеност није ме интересовала.”
Тада је Станојевић, који је већ био натпросечно висок, решио да се посвети кошарци.
– Висину сам „повукао“ од деде и стрица, који су били људи од преко два метра. Моји код куће нису се истицали посебном висином, али сам тај ген наследио ја. Увек сам сам се, дакле, истицао тиме што сам био висок, а кошаркашки терени били су буквално на сваком кораку, јер их је било сигурно десетак. Баскет се играо редовно на улици, баш као и у школи, у којој сам, уз кошаркашку, био члан рукометне и одбојкашке екипе. Нисам нигде организовано тренирао, иако сам играо неке утакмице за екипу Пољостроја из мог места и то на лажну регистрацију. У њој је стајало да имам већ 23 године, иако сам, заправо, био тек 14-годишњак. Приметио ме је Жељко Вучуровић, некадашњи сјајни кошаркаш, који је то рекао покојном Бори Шевићу – Течи, који је дошао код мојих родитеља на разговор, после којег сам отишао на пробу у Партизан. Прошао сам, али ми је речено да сачекам још годину дана и да ћемо онда да видимо шта ћемо и како ћемо даље. Тренирао сам редовно у Београду, а онда је Теча прешао у Војводину и добио сам позив из Новог Сада, па сам се обрео у црвено-белом дресу.
Занимало нас је да ли је прелазак из мање у већу средину код њега изазвао неку врсту шока. Јово Станојевић је објаснио:
– Све је било ОК, јер сам желео да се бавим кошарком. Изабрао сам је, можда је и она мене, али је чињеница и то да смо тада на располагању имали различите лопте, а на нама је било то да ли ћемо да изаберемо ону рукометну, фудбалску, одбојкашку или кошаркашку. Није било компјутера и мобилних телефона, па су наши избори били усмерени углавном на спорт. Елем, заједно са мном су у клуб стигли и Веселин Петровић, Данијел Пешут и Предраг Косановић и држали смо се, тренирали и становали заједно. Имао сам у том тренутку 15 година и почели смо у јуниорској екипи, а већ после годину дана били смо пребачени да радимо с првим тимом. Памтим и то да сам прву утакмицу за сениоре, још као омладинац, одиграо против Руме. Ушао сам у игру у последњих минут и по, а успомена на то је остала жива и данас, јер ме никада у животу није био страх као тада.
Нарочити крај у Бачкој
Интересантно је то да је Станојевић из Оџака, а да су још неки знаменити кошаркаши, попут, рецимо, Жељка Ребраче (Пригревица), Николе Јокића и Драгана Тарлаћа (обојица из Сомбора), поникли у том делу Бачке.
„Ту су и Шупут и браћа Вучуровић, да их не заборавимо. Пуно је ту људи који су колонизовани, па су њихови преци дошли из Лике, Херцеговине, Црне Горе, дакле, потомци су истинских горштака и високих људи. И ја сам, по мајци, Личанин, она је пореклом из Глогова, општина Грачац… То је динарски тип људи, који су, по правилу, веома високи и то је за резултат имало то да смо сви из истог дела Бачке, из места удаљених само по неких тридесетак километара.”
Војводина је играла у Другој лиги када су четворица јуноша прешла у први тим.
– Међу сениоре превео нас је тренер Рајко Тороман, да би га на клупи наследио Бошко Ђокић. Код њега смо, како смо стасавали, добијали све више минута на паркету, а четвртком смо, на тренингу, имали обичај да играмо млађи против старијих. Како смо, ми млађи, почињали да бивамо у егалу с искуснијима, Веса Петровић и ја „прекомандовани“ смо у старији састав. Међу момцима који су тамо били, налазили су се: Златко Болић, Александар Лукић, Ранко Попивода, Саша Бајовић, Драган Ћеранић, Миодраг Бабић, Војкан Бенчић, Миле Маринковић и да не ређам даље. Вратили смо се у друштво најбољих, за тренера је дошао Јанко Луковски, са њим и његов син Драган, председник је постао Влада Стојановић, власник фирме „Паншпед“ и почела је једна лепа прича, у којој смо окосницу тима Војводине чинили ми, млађи играчи. Буквално смо током читавих утакмица играли пресинг и ривали су то тешко могли да прате, па смо се пласирали у тадашњи Куп „Радивоја Кораћа“.
Иако је имала најмлађи тим у европској конкуренцији, Војводина је од свих наших екипа најдуже остала у такмичењима на Старом континенту.
– Пре нас елиминисани су били и Црвена звезда и Партизан и играли смо јако лепо. Добре партије сам пружао и ја, па сам, током два наредна лета, играо за репрезентацију света на знаменитом „Нике хооп сумит“ фестивалу у САД. Дакле, после сезоне у Новом Саду, у којој нам је тренер био Горан Миљковић Финац, наредног лета прешао сам у Црвену звезду, у којој сам провео следеће четири године. Прве су у тиму били, између осталих, Златко Болић, Игор Перовић, Дејан Мишковић, Небојша Илић, Александар Трифуновић и Мирко Павловић, а током друге стигли су из БФЦ-а из Беочина Топаловић, Топић, Кузмановић, као и Бенчић и постали смо прваци државе. Уједно, то је био и мој први велики трофеј. После бомбардовања Србије, 1999. године, отишао сам у Израел и постао члан Макаби Ранане. После годину дана вратио сам се у Србију, али у Партизан, чији тренер је био Душко Вујошевић, с којим сам постао шампион и проглашен сам за најбољег играча домаћег првенства.
Алба заузима посебно место
О томе да ли му је неки од клубова за које је играо посебно прирастао за срце, Станојевић је у први план ставио берлинску Албу:
„Двојица старијих синова, Филип и Алекса, родили су ми се док сам носио дрес Албе, тако да ми је боравак у Берлину остао у лепој успомени. Уз то, одговарао ми начин живота у Немачкој и, ето, Албу бих посебно издвојио. Наравно, сваки клуб чији сам члан био оставио је нешто посебно у мој сећању, иако сам у те средине одлазио једино са жељом да играм што боље и доприносим успесима тих екипа.”
Добре игре у црно-белом дресу, као и у Купу европских шампиона, у којем је играо и са Звездом и Макабијем, донеле су Станојевићу ангажман у једном од најбољих немачких клубова, Алби из Берлина.
– У тој средини провео сам пуне четири године, да бих потом наступао за пољски Проком, такође ондашњем евролигашу, а после тога су следили ангажмани у турском Бешикташу, односно украјинском Кијеву. Са Албом сам освојио једно првенство и два Купа Немачке и био сам у два наврата проглашаван за најкориснијег играча те земље, уз три учешћа у ол-стар утакмици. И у Пољској сам освојио титулу и национални куп. Вратио сам се 2009. године у редове Војводине Србијагас, да бих се поново отиснуо у иностранство, у турски Кепез, а потом сам краће време носио и дрес Ал Кувајта. У јуну 2010. године сам постао члан турске Пинар Каршијаке, потом и клуба из Анкаре, у којем сам, 2013, у 36. години и завршио каријеру.
Ипак, све титуле које је освајао и МВП признања нису омогућила нашем саговорнику да постане стандардни репрезентативац Југославије, Србије и Црне Горе, односно Србије.
– С Партизаном сам проглашен за МВП играча у нашој групи у Купу шампиона, уз то сам био и најбољи стрелац и скакач екипе, али све то није ми омогућило да обучем дрес државног тима. Истина је да је у то време на позицији центара конкуренција била више него јака, јер су ослонце екипе представљали Дејан Томашевић, Жељко Ребрача, Предраг Дробњак, Дејан Котуровић и да не ређам више. Дуга је то прича, не бих овог пута о томе, али је чињеница да селектори на мене нису рачунали. Узалуд су били и успеси с млађом селекцијом до 22 године, с којом сам освојио европско злато 1998, па тријумф на Универзијади у Пекингу 2001. године, бронзе на ЕП 1996, Светском првенству у Аустралији 1997, као ни треће место освојено на Медитеранским играма 1997. године. Ипак, драго ми је злато из Пекинга, јер смо у финалу савладали Кину са све Јао Мингом у постави. Утакмици је присуствовао читав политички врх НР Кине, који је, на полувремену и при нашем вођству од преко 20 поена разлике, почео да напушта ВИП ложу у хали.
Због немогућности да обуче дрес најдражих боја, Станојевић је, како сам каже, и отишао из Партизана.
– Сваком спортисти је сан да заигра за своју земљу, то ми се није испунило, иако сам наступао у неким „прозорима“ и пријатељским сусретима. Тада ми је стигао позив из Албе и решио сам да одем. Уз то, није постојало ништа што сам могао да променим, јер био сам најбољи у многим категоријама, али није вредело. Сваке године био сам на ширем списку, али се међу 12 одабраних никада нисам нашао.
Али…
– Нисам никада размишљао о томе шта бих посебно издвојио као највећи успех у спортској каријери… Мојих петоро деце су нешто највредније што сам створио и остварио у животу, ништа од осталих ствари с тим не може да се мери!
Уз све оно што га је живот научио, као и уз пут којим је корачао на кошаркашкој сцени, интересовало нас је да ли би Јово, с овом памећу, нешто променио.
– Не, сигурно бих ишао истим путем. Без размишљања!
Рекосмо, отац је, из два брака, петоро деце – четворице синова и ћерке.
– Најстарији је Филип, који ће ускоро да напуни 23 године, који је раније играо кошарку, али је решио да прекине каријеру. Алекса (19) је активан, члан је првог тима ФМП-а из Железника и баш је добар. Вук сада има шест, а Вид четири године, док је најмлађа Јована, која ј напунила три месеца. Прву двојицу синова добио сам с првом, а остало троје деце с другом супругом. Не опетерећујем никога од деце неким захтевима, већ желим да се баве оним за шта се сами одлуче, а ја сам ту да им помогнем онолико колико могу. Спорт је постао екстремно напоран у ово време, право је гладијаторство и желим им да новац зарађују на много лакши начин, него што је, рецимо, бављење кошарком. То што сам био истакнути играч, у већини случајева, за њих може да буде велики проблем, а ја то не желим – закључио је Јово Станојевић, који је већ четврт века власник познатог новосадског кафића и који се у животу удаљио од праћења врхунског спорта.
Александар Предојевић
