На данашњи дан, 4. августа 1996. године, наша мушка репрезентација освојила је прву олимпијску медаљу за српску одбојку на ОИ у Атланти.
У мечу за бронзу, Југославија је савладала Русију резултатом 3:1 (15:8, 7:15, 15:8, 15:9) и попела се на своје прво олимпијско постоље!
Чланови ове незаборавне генерације предвођене легендарним Лазом Гроздановићем и селектором Зораном Гајићем били су: Ђорђе Ђурић, Жарко Петровић, Владимир Батез, Жељко Танасковић, Дејан Брђовић, Ђула Мештер, Слободан Ковач, Никола Грбић, Владимир Грбић, Рајко Јокановић, Горан Вујевић и Андрија Герић.
Бронзани олимпијац из те генерације, а сада председник Одбојкашког савеза Србије, Ђула Мештер, присетио се овог великог успеха:
– Прелепа сећања имам на ту прву, историјску олимпијску одбојкашку медаљу за нашу земљу. Мени, као играчу, то је било остварење сна, а за нас као репрезентацију, након тешких година санкција и неучествовања на међународним такмичењима и након стресне 1995. године када смо тешком муком успели да се квалификујемо на Олимпијске игре, то је била права и заслужена сатисфакција. Памтим да нас је красило заједништво, целу нашу делегацију. Дивац и Паспаљ су нас редовно бодрили са трибина, као и остали наши спортисти када год би им се указала прилика, што је нама била велика част и огроман подстрек. То су све били наши спортски идоли. У мечу за бронзу састали смо се са Русијом, коју смо већ победили у групној фази. Старо неписано правило каже да је тешко два пута победити истог противника на турниру. На нашу срећу, то се није потврдило овом приликом. Сећам се да је у том мечу наш селектор, Зоран Гајић, изненадио Русе убацивши на позицију коректора Ђорђа Ђурића. Било је то једно веома емотивно и напорно такмичење, које смо завршили са 11 играча, пошто се покојни Дејан Брђовић вратио кући због породичне трагедије. Одиграли смо тај турнир и за њега и за све нас и за целу нашу земљу. И на крају смо били толико емотивно исцрпљени да нисмо отишли ни на церемонију затварања игара. Остали смо у смештају, у кампусу где смо боравили, и играли смо карте до касно у ноћ.
Извор: Дневник
