Ситно се броји до почетка нове сезоне у АБА лиги, историјске за Спартак, с обзиром на то да ће се у Суботици први пут гледати највиши ранг регионалне кошарке у оваквом облику. И тешко је замислити да би тога било да Владимир Јовановић није засукао рукаве.
Незавидна финансијска ситуација до пре неколико година и нејасна идеја како би клуб који је 90-тих био важан фактор у оној Југославији могао да се подигне. Више се причало о дуговањима и стварима ван паркета, него о ономе за чим Суботица вапи – квалитетном кошарком.
Таква је била реалност Спартака, док клуб није преузео бивши играч, бизнисмен и оно чиме се назива неко ко на готово ирационалан начин жели да страшћу покрене нешто за шта је много већа шанса да се не деси, него да буде опипљиво. Ентузијаста Слободан Јарамазовић био је први велики услов успеха тима са севера Србије. Други, онај који је направио превагу – Владимир Јовановић.
Неочекиван повратак
Капитал је био ту, амбиција све већа, а резултати недовољно добри. Није се либио Јарамазовић да сурово мења као на траци, па је крај суботичке клупе готово на сваких месец дана могао да се уочи други кормилар.
Оливер Костић и Жељко Лукајић били су стратези који су били прави показатељ онога што Спартак жели. Желео је највише. Први је у организационом смислу допринео томе да се Суботичани додатно развију, али је због приватних разлога морало да дође до растанка. Други их је одвео надомак првог места у Кошаркашкој лиги Србије, имао двоцифрен број везаних победа. Али, то није било довољно. Није било најбоље.
Избор је пао на Владимира Ђокића, легенду клуба, која је требало да доминантно прозуји кроз КЛС и АБА 2 лигу и на велика врата доведе АБА лигу у Суботицу. Почетак није наговештавао то – одмах брзи рез.
И тада је Спартак био на раскрсници. Тада је одлучено да се крене на све или на ништа. Другачије није могло. Владимир Јовановић, помало неочекивано, вратио се у српску кошарку. Ни сам није знао шта га чека, нити је био 100 одсто уверен да је то – то. “Коцкали” су се и једни и други.
Апсолутна аутономија као кључ
Спартак са тиме да све постане ништа, а Јовановић да у друголигашком регионалном друштву изгуби једну годину у тренерском Си-Ви-ју, што није занемарљиво. Ту је и све оно што КЛС носи са собом… Није баш толико једноставно за неког ко се на почетку свог пута навикао на паркете европских метропола, константне успехе на највишем нивоу и јадранску елиту.
Иако је после излета у Кини водио Мегу и Будућност, ниједан од та два клуба није био оно што му највише прија. У Спартаку је добио све. Одрешене руке, буџет и потпуно поверење руководства. Таква апсолутна аутономија и чврста рука буде оно најбоље у једном од најбољих стручњака за рад са младима. Када има времена и простора да посложи све како треба, успостављени механизми све боље делују. Још када се на паркету нађу они који су спремни да све то спроведу у дело…
Урадио је посао. Освајањем АБА 2 лиге, постао је једини тренер са ових простора са обједињеним свим регионалним титулама – другим, али и највишим рангом на Јадрану, као и трофејем у КЛС. Са таквим “бацкгроундом” улази у нову сезону АБА лиге. И поново се прича о његовом систему.
Због тога је Спартаку Владимир Јовановић морао да се деси, али је и са друге стране стручњак из Чачка добио прилику на начин на који вероватно и не би у озбиљном абалигашком колективу, где свако са стране гледа да макар мало умеша прсте. Овде се питао Владимир Јовановић. Неговао је кошаркашку клицу.
Суботица сада живи за Спартак.
Вук-Милош Петровић
