Plasman Srbije na Svetsko prvenstvo ne bi smeo da bude senzacija.
Za zemlju koja ima rukometnu tradiciju, velike igrače i publiku koja živi za ovaj sport, odlazak na veliko takmičenje mora da bude normalnost, a ne vrhunac generacije. Zato ovaj baraž protiv Mađarske ne treba posmatrati samo kroz rezultat i euforiju koja prirodno dolazi posle ovakvih utakmica.
Mnogo je važnije kako je Srbija izgledala. A prvi put posle dužeg vremena delovala je kao tim.
U Nišu se osetilo nešto što srpskom rukometu godinama nedostaje. Publika je nosila ekipu, igrači su disali kao jedan, nije bilo sujete, panike ni nervoze kada je postalo teško. Srbija je delovala kao ekipa koja veruje jedna drugoj. Upravo tu leži najveća vrednost ovog plasmana.
Jer Srbija je i ranije imala talenat. Imala je dobre pojedince, velika imena i kvalitet. Ali je često delovala kao skup igrača, a ne kao reprezentacija. Ovoga puta utisak je bio drugačiji. Videlo se zajedništvo. Videlo se da igrači igraju jedni za druge. A bez toga nema velikih rezultata. I zato ovaj baraž vredi više nego što možda na prvi pogled deluje.
Posebnu težinu svemu daje i način na koji je Srbija izdržala revanš u Vespremu. Nije to bila idealna utakmica. Bilo je padova, grešaka, isključenja i momenata kada je Mađarska prelamala meč uz pomoć pune dvorane i ogromnog pritiska. Ali Srbija se nije raspala. A upravo se tu godinama gubila. Srbija je ranije ovakve utakmice gubila. Ne kvalitetom, već glavom. Jedan loš period, dve vezane greške, buka sa tribina, i ekipa bi se raspala. U Vespremu se to nije dogodilo. I možda je upravo to najveća pobeda ovog baraža. Ova generacija je u Vespremu pokazala nešto što srpski rukomet dugo nije imao, stabilnost u glavi.
Nije ovde odlučivala samo ruka. Odlučivala je i glava. Moral. Karakter. Sposobnost da se prežive loši minuti i ostane u utakmici kada sve krene naopako. Upravo zato ovaj prolazak ima težinu veću od običnog plasmana na turnir. Veliku ulogu u svemu imao je i golman Dejan Milosavljev. Njegove odbrane, posebno u trenucima kada je Mađarska mogla da se odvoji na četiri gola razlike, menjale su tok utakmice. Takve intervencije ne donose samo rezultatsku korist, one ekipi daju veru da može da preživi.
Utisak je i da je selektor Srbije Raul Gonzales doneo nešto što je reprezentaciji dugo nedostajalo – mirnoću. Bez drame i haosa pored klupe, sa jasnom idejom i strpljenjem. Još važnije, deluje da igrači veruju selektoru. A kada ekipa veruje treneru, onda tim počinje da raste.
Dobitak Srbije u ovom baražu mogao bi da bude i mladi Stefan Dodić. Godinama označavan kao veliki talenat, često sputan povredama i nestabilnošću u klubovima, ovoga puta je pokazao zrelost. Nije srljao, umeo je da smiri igru i preuzme odgovornost onda kada je to bilo najpotrebnije. Upravo su takvi igrači neophodni reprezentaciji ako želi iskorak na velikim takmičenjima.
Ali koliko god ovaj uspeh donosio razlog za optimizam, toliko nosi i upozorenje. Srbija je previše puta u prošlosti živela od jedne velike pobede, pa se već na narednom turniru vraćala u prosek i plasmane od 12. do 19. mesta. To je postala opasna zona komfora srpskog rukometa, dovoljno dobro da se kaže da smo bili tu, ali nedovoljno dobro da se napravi pravi rezultat.
Zato sada najvažnije pitanje nije da li je Srbija otišla na Svetsko prvenstvo. Već, šta će tamo uraditi. Jer turnirsko takmičenje ne prašta oscilacije. Ne dobija se uspeh jednom velikom utakmicom, već kontinuitetom. Ako Srbija želi korak više, ako želi borbu za četvrtfinale i put ka Olimpijskim igrama, mora da prestane da živi od euforije i počne da gradi sistem.
A sistem počinje od domaće lige. Bez jake lige nema ni stabilne reprezentacije. Mladi igrači moraju da dobijaju prostor, golmani moraju da se stvaraju, klubovi moraju da budu zdravi. Bekove i pivote možeš da dobiješ talentom, ali vrhunski golman se stvara godinama. Srbija danas ima Milosavljeva, ali mora da razmišlja i o tome ko dolazi posle njega. I upravo zato ovaj plasman ne sme da ostane samo jedan lep rezultat i kratka euforija.
On mora da bude početak. Početak ozbiljnije priče, stabilnije reprezentacije i rukometa koji će ponovo imati kontinuitet na velikim takmičenjima. Jer ove dve utakmice protiv Mađarske pokazale su najvažniju stvar da Srbija ima kvalitet, ima karakter i, možda prvi put posle dugo vremena, ponovo liči na pravu reprezentaciju. Srbija je u Nišu dobila krila, a u Vespremu karakter. A velike reprezentacije postaju velike tek kada nauče da pobeđuju i onda kada nije lepo.
Svetsko prvenstvo je nagrada. Ali prava pobeda Srbije u ovom baražu možda je to što je posle mnogo godina ponovo dobila tim. A kada reprezentacija postane tim, onda više ništa nije nemoguće.
Izvor: Dnevnik
