Jedan od ključnih razloga sezone za zaborav koju je odigrala Vojvodina leži u pogrešnoj selekciji stranih igrača. Ideja da se kvalitet podigne angažovanjem četvorice internacionalaca pretvorila se u potpuni promašaj – učinak je na kraju bio poražavajućih 0/4.
Demarkus Staki stigao je kao pojačanje iz rumunskog prvenstva, i to iz ekipe sa dna tabele. Već taj podatak bio je upozorenje, ali je klub ipak odlučio da rizikuje. Ispostavilo se da nije dorastao izazovu – nepouzdan, nedovoljno kvalitetan i bez kontinuiteta u igri. Saradnja je prekinuta pre kraja sezone.
Džordan Sešn doveden je kao pokretljiv visoki igrač sposoban za preuzimanja u odbrani. Međutim, ono što je trebalo da bude njegova najveća prednost pretvorilo se u slabost. U skoku je bio inferioran, a defanzivno često kasnio u reakcijama. Umesto stabilnosti, uneo je dodatnu nesigurnost.
Najveća očekivanja pratila su Aleksandra Stoimenova. Bugarski plejmejker projektovan je kao zamena za Uroša Banjca i igrač koji će doneti kontrolu igre. Dogodilo se suprotno – nesigurnost u prenosu lopte, česte greške i loše odluke obeležile su njegov boravak. Ni u napadu ni u odbrani nije uspeo da pronađe ritam, pa nije prošao ni osnovnu evaluaciju.
Specifičan slučaj bio je Anvar Gil. Doveden bez finansijskog opterećenja, dobio je veliko poverenje trenera Marka Dimitrijevića. Ipak, njegov doprinos ostao je minimalan. Bez šuta i napadačkog arsenala, sa ograničenim ofanzivnim potencijalom, nije mogao da nadomesti nedostatke ni povremenim dobrim defanzivnim sekvencama.
Kada se sve sabere, Vojvodina nije dobila ništa od stranaca, a izgubila je mnogo. Pre svega – vreme i prostor za razvoj mladih igrača, koji su ostali u senci onih koji nisu pravili razliku. U sezoni u kojoj je bilo jasno da rezultatski maksimum nije dostižan, upravo je to mogao da bude najveći dobitak. Umesto toga, klub je upao u začarani krug pogrešnih procena, čije će se posledice osećati i u narednom periodu.
V. M. P.
Izvor: Dnevnik
