Један од кључних разлога сезоне за заборав коју је одиграла Војводина лежи у погрешној селекцији страних играча. Идеја да се квалитет подигне ангажовањем четворице интернационалаца претворила се у потпуни промашај – учинак је на крају био поражавајућих 0/4.
Демаркус Стаки стигао је као појачање из румунског првенства, и то из екипе са дна табеле. Већ тај податак био је упозорење, али је клуб ипак одлучио да ризикује. Испоставило се да није дорастао изазову – непоуздан, недовољно квалитетан и без континуитета у игри. Сарадња је прекинута пре краја сезоне.
Џордан Сешн доведен је као покретљив високи играч способан за преузимања у одбрани. Међутим, оно што је требало да буде његова највећа предност претворило се у слабост. У скоку је био инфериоран, а дефанзивно често каснио у реакцијама. Уместо стабилности, унео је додатну несигурност.
Највећа очекивања пратила су Александра Стоименова. Бугарски плејмејкер пројектован је као замена за Уроша Бањца и играч који ће донети контролу игре. Догодило се супротно – несигурност у преносу лопте, честе грешке и лоше одлуке обележиле су његов боравак. Ни у нападу ни у одбрани није успео да пронађе ритам, па није прошао ни основну евалуацију.
Специфичан случај био је Анвар Гил. Доведен без финансијског оптерећења, добио је велико поверење тренера Марка Димитријевића. Ипак, његов допринос остао је минималан. Без шута и нападачког арсенала, са ограниченим офанзивним потенцијалом, није могао да надомести недостатке ни повременим добрим дефанзивним секвенцама.
Када се све сабере, Војводина није добила ништа од странаца, а изгубила је много. Пре свега – време и простор за развој младих играча, који су остали у сенци оних који нису правили разлику. У сезони у којој је било јасно да резултатски максимум није достижан, управо је то могао да буде највећи добитак. Уместо тога, клуб је упао у зачарани круг погрешних процена, чије ће се последице осећати и у наредном периоду.
Извор: Дневник
