Други интервју у оквиру серијала „Дневников месец женског шаха”.
Рођена Апатинка, женски мајсторски кандидат Јасмина Гајчин је била једна од најбољих шахисткиња Војводине у својој генерацији, а овог пролећа је била и једна од представница Србије на појединачном Европском првенству.
Поред шаховских, она бележи и изузетне академске резултате, па су је они одвели на докторске студије у Даблин (Ирска). О томе како је шах утицао на њен академски развој, животу у Ирској, ситуацији у науци и шаху у овој земљи, као и о другим темама разговарали смо са освајачицом многих домаћих, али и међународних признања, те бившом првакињом Старог континента у убрзаном шаху, до 18 година.
Можете ли нам описати ваш шаховски почетак?
– Шах сам почела да играм са око шест година. Посећивала сам шаховски клуб у родном Апатину и уживала сам, пре свега у дружењу које је пратило шаховску игру. Касније сам почела да ценим и лепоту игре и уживала сам у решавању проблема и дубоком фокусу игре.
На које резултате сте најпоноснији?
– Свакако, у најлепшем сећању су ми остале две европске медаље на школским првенствима, једна у убрзаном и једна у редовом шаху. Обе медаље су освојене у Новом Саду, што само доприноси лепим успоменама. Наравно, свака шаховска партија је за себе посебан успех и после победе је увек утисак као да је најважнија.
У чему су разлике у бављењу науком у Србији и иностранству?
– Иако немам непосредног исксуства са научном сценом у Србији, делује ми да слични проблеми муче научнике у Србији и у Ирској. Пре свега, то је недостатак фондова, који се често оцртавају у ниским примањима и условима, поготово за младе научнике на почетку каријере. Такође, неизвесност научне каријере, са мало професорских позиција је проблем широм Европе.
Који су по вама разлози све већег подмлађивања шаха?
– Увек ми је драго да видим да шах постаје све популарнији међу младима. Мислим да томе делом доприноси доступност шаха – свако са приступом интернету може да игра и унапређује знање. Такође, мислим да млади цене и динамичност и флексибилност шаха, где једна партија може трајати од два минута до неколико сати. Наравно, присутност шаха у популарној култури, као што је хит серија „Дамин гамбит“ утичу на то да се више младих људи заинтересује за ову игру.
На који начин је шах утицао на вашу научну каријеру и обрнуто?
– Кроз шах се учи и развија се фокус, вежба се уочавање шаблона и решавање проблема. Такође, шах захтева доношење одлуке под временским и позиционим притиском и учи нас како се носити с поразом. Сличне вештине које се развијају кроз шах врло су примењиве и у научном раду. На пример, неуспели научни експеримент сличан је неуспелом тактичком нападу у шаху – да би се превазишао неопходно је остати хладне главе, те поново оценити позицију и изабрати нови најбољи план. Кроз дугогодишње играње шаха развила сам неке од ових вештина и сматрам да ми је то помогло не само у бављењу науком већ и у животу.
Како сте се прилагодили животу у Ирској? Шта вас је највише изненадило?
– У Ирску сам се преселила пре четири године, када сам почела докторске студије. Од почетка сам се осећала добродошло, људи су врло отворени, комуникативни и спремни да помогну. Једна од ствари које су ме изненадиле била је, на пример, колико је тешко од надређених у Ирској добити искрену критику. Чак и када нешто не урадите како треба, сви су врло љубазни, и врло ретко ће вам директно рећи да сте погрешили. Један пример тога је у вожњи – возачи су врло стрпљиви и врло ретко трубе, чак и када направите грешку.
Какво је стање женског шаха у Ирској?
– Шах је у Ирској хоби, мало људи га игра на професионалном нивоу, не постоје професионални клубови и врло је мало турнира. Шахисти се углавном самостално окупљају и организују лиге и турнире, често о свом трошку. То се, наравно, преноси и на женски шах, самим тим врло је мало активних играчица. Ја сам члан Шаховског клуба Даблин (Dublin Chess Club), и прошле године освојили смо Армстронг куп, ирски еквивалент прве шаховске лиге. Такође у нашем клубу је тренутно најбоља ирска играчица, Трисха Канyамарала, која је пре неколико дана изненадила победом над интермајстором Осмак Јулијом на Европском тимском првенству.
Следеће недеље
Наши читаоци имаће прилику да прочитају интервју са актуелном првакињом Србије у екипној конкуренцији, првотимком Црвене звезде из Београда, Маријом Станимировић, која, поред шаха, има још један интересантан хоби.
Многе девојке одустају од древне игре када дођу до завршних година средње школе или упишу високошколске установе. Како би по вашем мишљењу могао да се реши овај проблем?
– Када као шахиста прерастете јуниорске категорије, долазите у ситуацију где турнирски шах постаје мање приступачан. Такође, мало који студент може приуштити да пропусти недељу дана факултета да би учествовао на изнимно напорним турнирима и остао у форми. Једна од ствари која ме je позитивно изненaдила на мом факултету у Ирској је постојање студентских клубова за све спортове и хобије које можете замислити, укључујући и шах. Ове клубове воде студенти и они организују недељне састанке, турнире и друге шаховске догађаје. На тај начин можете још увек остати у шаховском окружењу, чак и као заузети студент.
