Početkom septembra prošle godine na sportskim stranicama novina i na portalima u Srbiji kao vest dana iz sveta fudbala odjeknula je informacija da je fudbaler bundesligaša Ajntrahta Marko Mladenović, tada 19-godišnjak, potpisao četvorogodišnji ugovor sa Vojvodinom.
Zadužio je dres sa brojem 11 i stao u stroj koletiva u pola belom, pola u crvenom, čekajući svojih pet minuta u Vošinoj napadačkoj formaciji. Čekao je 15 meseci i u Ivanjici dočekao momenat za oduševljenje svoje, ali i svojih saigrača, navijača i sviju kojima je do Vojvodine stalo. Postigao je prvenac u Vošinom dresu za 12. prvenstvenu pobedu i stabilnu treću poziciju na tabeli.
– Bio sam presrećan kada sam saznao da ću biti starter u Ivanjici – još pod utiskom tog gostovanja govorio je Mladenović. – Rekoh sebi, sad ili nikad. Uvek sam maksimalno posvećen obavezama, bez obzira da li je reč o utakmici ili o treningu. I uvek mi je prioritet da budem u funkciji kolektiva, da budem na nivou sopstvenog maksimuma, kako bih najbolje mogao da pomognem timu i u napadu i u defanzivi. Šef je imao poverenje u mene i utoliko sam srećniji da sam na to poverenje mogao da odgovorim na najbolji način, golom koji je odlučio pobednika.
U prethodnoj sezoni, u dva navrata odigrao je Mladenović svih 90 minuta, protiv OFK Beograda (2:1) i Crvene zvezde (1:1). Bio je akter u još devet prvenstvenih i tri utakmice za Kup Srbije. U međuvremenu, postigao je dva gola u 11 utakmica srpske omladinske reprezentacije. Ali nikako da ga krene realizacija u prvenstvu, kako prošle tako i u aktuelnoj sezoni. Koprcanje lopte u Javorovoj mreži pratilo je egzaltirano stanje momka koji je toliko željno čekao i dočekao svojih pet minuta, koji se sekundama mere u momentu kada rešava situaciju i konačan rezultat meča. Suze koje su mu potekle u kadar Areninih kamera u prenosu utakmice, samo su upotpunile utisak o sreći koja je pratila njegov 22. nastup u dresu Vojvodine, peti u ovoj sezoni.
-Prvi put mi se desilo da zaplačem na terenu i ne stidim se toga. Nikada neću moći da zaboravim taj trenutak. Zapravo, dok sam živ sećaću se tog momenta kada je lopta ušla. Emocija je grunula, da sam imao krila poleteo bih nebu pod oblake. Puno radim na sebi i drago mi je da je taj moj trud naplaćen jednim delom. Posle dužeg vremena moji roditelji su bili na tribinama. Stigli su iz Nemačke na utakmicu, tako da je emocija bila još žešća. Sve se nekako poklopilo, dosta je tu bilo elemenata koji su izazvali eksploziju moje radosti, ali i sreću naših navijača kojima sam zahvalan na podršci i na verovanju da možemo mnogo bolje nego lane – emotivno je razgovor za Dnevnik završio mladić koji je prošao Ajntrahtovu fudbalsku školu i koji je Vojvodinu odabrao da u njenim redovima izgradi seniorsku karijeru, dostojnu šampionske tradicije novosadskog kluba.
L. Bakmaz
Izvor: Dnevnik
