Мало село, велика традиција и још већи снови.
Рукомет у Бочару поново живи пуним плућима, ослоњен на сопствену децу, знање и заједништво.
Бочар, село на северу Баната са непуних хиљаду становника, деценијама уназад носи епитет правог расадника рукометних талената. Из тог малог места потекли су играчи који су оставили дубок траг на војвођанској и српској рукометној сцени. Најпознатије име свакако је Милан Дакић, један од најбољих бекова Аркус лиге, данас члан Врања, а некада дугогодишњи првотимац Металопластике. Не треба заборавити ни Ивана Маркуша, као ни покојног Драгана Адамовића, који су деведесетих година с успехом носили дрес Кикинде у елитном рангу тадашње СР Југославије.
На темељима те традиције, Рукометни клуб Јединство Бочар ове јесени поново се укључио у редовно такмичење Рукометног савеза Војводине. Са благо измењеном концепцијом рада, окренутом пре свега сопственим снагама и раду са децом, клуб је практично кренуо изнова – али са јасном визијом и великим ентузијазмом.
Пре две године у Бочару је покренута школа рукомета и мини-рукомета, која је за кратко време достигла завидну масовност. Данас окупља око 25 мини рукометаша и рукометашица, што је за село ове величине више него импресиван податак – практично свако треће дете у Бочару бави се рукометом. Млади Бочарци већ су редовни учесници турнира у Кикинди, Новом Милошеву, Зрењанину, Новом Бечеју, Новом Саду, а дрес Јединства носе и на камповима, попут сарадње са реномираним кампом Растимо, где деца редовно учествују и наступају за селекције кампа попут Илића и Марковића.
Сениорски тим представља спој младости и искуства. Окосницу чине момци рођени 2008. и 2009. године, махом из Бочара и околних места, уз неколико искуснијих играча који дају стабилност и пример млађима. Иако се такмиче у Трећој лиги Војводине, рукометаши Јединства већ сада скрећу пажњу, не само играма, већ и атмосфером. Интересовање публике је велико, па се Бочар може похвалити чињеницом да је његов сениорски тим најгледанији у лиги. Јесењи део сезоне завршен је учинком од три победе и три пораза, али резултати су у другом плану, важнији је процес и пут којим клуб иде.
За стручан и систематичан рад задужени су тренери Андреа Карановић Месарош и Мирољуб Маћош, обоје са богатим искуством рада у млађим категоријама рукометних клубова у Кикинди. Посебно важну улогу има Маћош, који води све селекције и представља својеврсни ослонац комплетног система рада, дискретно, али сигурно држећи све конце у рукама. Стабилност клуба додатно осигурава и посвећено руководство које чине Бранислав Поповић, Јанош Танди и Драган Кубет, уз снажну подршку локалне заједнице.
У Бочару се води рачуна и о онима који су писали прве странице клупске историје. На сваких неколико месеци организују се ревијалне утакмице између сениорског тима и ветерана, које окупљају село и подсећају на то да рукомет овде није само спорт – већ део идентитета.
Амбиције клуба за наредни период јасно су дефинисане. План је формирање селекција М12, М14 и М16, које би се такмичиле у лигама млађих категорија РСВ и представљале природан басен за будући сениорски тим. Уз то, Јединство сваке године, последње недеље маја, организује традиционални рукометни турнир у оквиру Дана села, а већ сада постоје начелни договори да наредне године у Бочар стигну и квалитетне екипе из Прве лиге Војводине.
Инфраструктура даје додатни ветар у леђа овим амбицијама. Бочар располаже са две нове спортске дворане, као и модерним интернатом Хетерленди–Бајић са 115 лежајева, што отвара могућност да село угости бројне спортске колективе, посебно рукометне. Географски положај додатно иде наруку, Бочар је удаљен свега десет километара од Аде, 25 од Кикинде и 30 од Новог Бечеја, практично окружен са три регионална рукометна центра.
У таквом окружењу, са децом која расту уз лопту, трибинама које дишу за свој клуб и људима који верују у дугорочан рад, рукометна бајка у Бочару више не делује као сан, већ као план који се стрпљиво и упорно остварује.
Ј. Галић
Извор: Дневник
