Почетком септембра прошле године на спортским страницама новина и на порталима у Србији као вест дана из света фудбала одјекнула је информација да је фудбалер бундеслигаша Ајнтрахта Марко Младеновић, тада 19-годишњак, потписао четворогодишњи уговор са Војводином.
Задужио је дрес са бројем 11 и стао у строј колетива у пола белом, пола у црвеном, чекајући својих пет минута у Вошиној нападачкој формацији. Чекао је 15 месеци и у Ивањици дочекао моменат за одушевљење своје, али и својих саиграча, навијача и свију којима је до Војводине стало. Постигао је првенац у Вошином дресу за 12. првенствену победу и стабилну трећу позицију на табели.
– Био сам пресрећан када сам сазнао да ћу бити стартер у Ивањици – још под утиском тог гостовања говорио је Младеновић. – Рекох себи, сад или никад. Увек сам максимално посвећен обавезама, без обзира да ли је реч о утакмици или о тренингу. И увек ми је приоритет да будем у функцији колектива, да будем на нивоу сопственог максимума, како бих најбоље могао да помогнем тиму и у нападу и у дефанзиви. Шеф је имао поверење у мене и утолико сам срећнији да сам на то поверење могао да одговорим на најбољи начин, голом који је одлучио победника.
У претходној сезони, у два наврата одиграо је Младеновић свих 90 минута, против ОФК Београда (2:1) и Црвене звезде (1:1). Био је актер у још девет првенствених и три утакмице за Куп Србије. У међувремену, постигао је два гола у 11 утакмица српске омладинске репрезентације. Али никако да га крене реализација у првенству, како прошле тако и у актуелној сезони. Копрцање лопте у Јаворовој мрежи пратило је егзалтирано стање момка који је толико жељно чекао и дочекао својих пет минута, који се секундама мере у моменту када решава ситуацију и коначан резултат меча. Сузе које су му потекле у кадар Арениних камера у преносу утакмице, само су употпуниле утисак о срећи која је пратила његов 22. наступ у дресу Војводине, пети у овој сезони.
-Први пут ми се десило да заплачем на терену и не стидим се тога. Никада нећу моћи да заборавим тај тренутак. Заправо, док сам жив сећаћу се тог момента када је лопта ушла. Емоција је грунула, да сам имао крила полетео бих небу под облаке. Пуно радим на себи и драго ми је да је тај мој труд наплаћен једним делом. После дужег времена моји родитељи су били на трибинама. Стигли су из Немачке на утакмицу, тако да је емоција била још жешћа. Све се некако поклопило, доста је ту било елемената који су изазвали експлозију моје радости, али и срећу наших навијача којима сам захвалан на подршци и на веровању да можемо много боље него лане – емотивно је разговор за Дневник завршио младић који је прошао Ајнтрахтову фудбалску школу и који је Војводину одабрао да у њеним редовима изгради сениорску каријеру, достојну шампионске традиције новосадског клуба.
Л. Бакмаз
Извор: Дневник
