Пласман Србије на Светско првенство не би смео да буде сензација.
За земљу која има рукометну традицију, велике играче и публику која живи за овај спорт, одлазак на велико такмичење мора да буде нормалност, а не врхунац генерације. Зато овај бараж против Мађарске не треба посматрати само кроз резултат и еуфорију која природно долази после оваквих утакмица.
Много је важније како је Србија изгледала. А први пут после дужег времена деловала је као тим.
У Нишу се осетило нешто што српском рукомету годинама недостаје. Публика је носила екипу, играчи су дисали као један, није било сујете, панике ни нервозе када је постало тешко. Србија је деловала као екипа која верује једна другој. Управо ту лежи највећа вредност овог пласмана.
Јер Србија је и раније имала таленат. Имала је добре појединце, велика имена и квалитет. Али је често деловала као скуп играча, а не као репрезентација. Овога пута утисак је био другачији. Видело се заједништво. Видело се да играчи играју једни за друге. А без тога нема великих резултата. И зато овај бараж вреди више него што можда на први поглед делује.
Посебну тежину свему даје и начин на који је Србија издржала реванш у Веспрему. Није то била идеална утакмица. Било је падова, грешака, искључења и момената када је Мађарска преламала меч уз помоћ пуне дворане и огромног притиска. Али Србија се није распала. А управо се ту годинама губила. Србија је раније овакве утакмице губила. Не квалитетом, већ главом. Један лош период, две везане грешке, бука са трибина, и екипа би се распала. У Веспрему се то није догодило. И можда је управо то највећа победа овог баража. Ова генерација је у Веспрему показала нешто што српски рукомет дуго није имао, стабилност у глави.
Није овде одлучивала само рука. Одлучивала је и глава. Морал. Карактер. Способност да се преживе лоши минути и остане у утакмици када све крене наопако. Управо зато овај пролазак има тежину већу од обичног пласмана на турнир. Велику улогу у свему имао је и голман Дејан Милосављев. Његове одбране, посебно у тренуцима када је Мађарска могла да се одвоји на четири гола разлике, мењале су ток утакмице. Такве интервенције не доносе само резултатску корист, оне екипи дају веру да може да преживи.
Утисак је и да је селектор Србије Раул Гонзалес донео нешто што је репрезентацији дуго недостајало – мирноћу. Без драме и хаоса поред клупе, са јасном идејом и стрпљењем. Још важније, делује да играчи верују селектору. А када екипа верује тренеру, онда тим почиње да расте.
Добитак Србије у овом баражу могао би да буде и млади Стефан Додић. Годинама означаван као велики таленат, често спутан повредама и нестабилношћу у клубовима, овога пута је показао зрелост. Није срљао, умео је да смири игру и преузме одговорност онда када је то било најпотребније. Управо су такви играчи неопходни репрезентацији ако жели искорак на великим такмичењима.
Али колико год овај успех доносио разлог за оптимизам, толико носи и упозорење. Србија је превише пута у прошлости живела од једне велике победе, па се већ на наредном турниру враћала у просек и пласмане од 12. до 19. места. То је постала опасна зона комфора српског рукомета, довољно добро да се каже да смо били ту, али недовољно добро да се направи прави резултат.
Зато сада најважније питање није да ли је Србија отишла на Светско првенство. Већ, шта ће тамо урадити. Јер турнирско такмичење не прашта осцилације. Не добија се успех једном великом утакмицом, већ континуитетом. Ако Србија жели корак више, ако жели борбу за четвртфинале и пут ка Олимпијским играма, мора да престане да живи од еуфорије и почне да гради систем.
А систем почиње од домаће лиге. Без јаке лиге нема ни стабилне репрезентације. Млади играчи морају да добијају простор, голмани морају да се стварају, клубови морају да буду здрави. Бекове и пивоте можеш да добијеш талентом, али врхунски голман се ствара годинама. Србија данас има Милосављева, али мора да размишља и о томе ко долази после њега. И управо зато овај пласман не сме да остане само један леп резултат и кратка еуфорија.
Он мора да буде почетак. Почетак озбиљније приче, стабилније репрезентације и рукомета који ће поново имати континуитет на великим такмичењима. Јер ове две утакмице против Мађарске показале су најважнију ствар да Србија има квалитет, има карактер и, можда први пут после дуго времена, поново личи на праву репрезентацију. Србија је у Нишу добила крила, а у Веспрему карактер. А велике репрезентације постају велике тек када науче да побеђују и онда када није лепо.
Светско првенство је награда. Али права победа Србије у овом баражу можда је то што је после много година поново добила тим. А када репрезентација постане тим, онда више ништа није немогуће.
Извор: Дневник
